Docent Dejan Stevanović o najčešćim uzročnicima sepse u vanbolničkim uslovima: Infekcija počinje na mestu posekotine, manje opekotine, čak i od zanoktice. U više od 80 odsto slučajeva uzročnici su bakterije
SVAKA povreda na koži, posekotina, manja opekotina, čak i zanoktica, može da bude ulazno mesto za nastanak sepse. U više od 80 odsto slučajeva uzročnici su bakterije, a u manjem procentu gljivice ili virusi. Sepsa nastaje kada bakterija uđe u krvotok, gde dolazi do oslobađanja toksina.
U najvećem broju slučajeva, imuni sistem je dovoljno jak da lokalnim i sistemskim mehanizmima ograniči infekciju i ne dopusti razvoj sepse. Ali nelečena infekcija može da se iskomplikuje i dovede do nastanka sepse, upozorava u intervjuu “Novostima” docent dr Dejan Stevanović, načelnik Službe operacionih sala i intenzivne nege Klinike za hirurgiju KBC Zemun. On kaže da najčešćeinfekcije počinju u plućima, mokraćnom, urogenitalnom, bilijarnom i probavnom traktu.
* Šta može da izazove sepsu u vanbolničkim uslovima?
– Gram-negativne bakterije (acinetobakter, pseudomonas, klebsijela), i gram-pozitivne stafilokoke. Sepsu mogu da izazovu i bakterije izazivači upale moždane opne – meningitisa, a od gljivica je najzastupljenija kandida.
* Koji su najčšeći znaci trovanja krvi?
– Ponekad simptomi sepse liče na simptome infektivnih bolesti. Javljaju se jeza, drhtavica, visoka ili niska temperatura (iznad 39 ili ispod 36 stepeni celzijusa). Oboleli ima ubrzano disanje, više od 20 udaha u minuti, i ubrzan rad srca – više od 90 otkucaja u minuti. Pregledom krvi konstatuje se porast ili pad broja belih krvnih zrnaca, čija uloga i jeste da organizam čuvaju od infekcije.
* Da li su svi podjednako podložni trovanju krvi?
– Kod osoba koje imaju dobar imunitet uglavnom ne dolazi do razvoja sepse ukoliko se na vreme otpočne adekvatna terapija klasičnih infekcija. Određene grupe, međutim, imaju veće šanse da dobiju sepsu, čak iako se radi o običnim svakodnevnim infekcijama. Ovo se posebno odnosi na bebe do dva meseca, koje imaju nedovoljno razvijen imunološki sistem, ali i starije od 65 godina, jer je njihov imuni sistem oslabljen. Imunokompromitovani pacijenti koji su podvrgavani zračenju, hemioterapiji, kortikosteroidnoj terapiji, i dijabetičari, veoma su podložni razvoju teških i dugotrajnih infekcija. Kod njih čak i banalne povrede tkiva mogu da dovedu do nastanka sepse.
* Od čega zavisi kojom brzinom će bolest da napreduje?
– Kod starijih pacijenata oslabljenog imuniteta bolest brže napreduje, jer bakterije, zbog narušenog imuniteta, mogu lakše da uđu u krvotok. Isto je kod pacijenta kod kojih se nepravovremeno i na nepravilan način leči ulazno mesto infekcije. Potrebno je početi lečenje sepse u prvih šest sati od postavljanja dijagnoze, jer se na taj način usporava dalji razvoj infekcije i bolji je ishod lečenja.
* Kako se sepsa dokazuje?
– Prisustvom bakterija i njihovih toksina u krvi uz odgovarajuću kliničku sliku. Na osnovu hemokulture određuje se antibiotska terapija koja treba da bude pravovremena i ciljano usmerena, u pravoj dozi, prema izazivaču sepse.
* Na koji način se leči?
– Osnovni cilj u lečenju sepse je uklanjanje upalnog žarišta. To može da se postigne samo upotrebom antibiotika, ako je reč o nehirurškoj sepsi, kao što je, recimo, meningitis sa sepsom, pneumonija sa sepsom ili pijelonefritis sa sepsom. Ako je, međutim, reč o hirurškoj infekciji (empijem žučne kese, apsces jetre, perforacija slepog creva, gnojna upala trbušne maramice, gnojna upala jajnika i jajovoda, upala plućne maramice), uz antibiotsku terapiju neophodan je i hirurški zahvat.
* U kojim slučajevima je hirurška intervencija neizbežna?
– Hirurški zahvat podrazumeva otvaranje i uklanjanje gnoja. Ukoliko je ceo organ zahvaćen infekcijom, na primer slepo crevo, žučna kesa, slezina, bubreg, taj organ se odstranjuje.
* Koliko dugo se sepsa leči?
– Terapija traje dok ne dođe do prestanka simtoma sepse, a hemokultura postane sterilna. To može da traje nekoliko nedelja, kada su bakterije uzročnici, ali i nekoliko meseci, kada sepsu izazivaju gljivice, u zavisnosti od osetljivosti mikroorganizama na antibiotike, odnosno antimikotike.
* Šta se dešava ako se na vreme ne počne lečenje?
– Može da dođe do razvoja težih oblika septičnog stanja kod kojih je ishod lečenja lošiji. Smrtnost kod ovih pacijenta je i nekoliko puta veća.
* Na koji način treba da odreagujemo kada se povredimo da bismo izbegli sepsu?
– Svaku povredu treba najozbiljnije shvatiti, pogotovo ako nastanu velike površine nagnječenog tkiva sa prekidom kožnog kontinuiteta i prisustvom stranog tkiva u rani. Ovakve rane treba na mestu povređivanja očistiti blagim dezinfekcionim sredstvom, previti sterilnim gazama, imobilisati dva susedna zgloba i transportovati pacijenta što pre u nadležnu hitnu hiruršku ustanovu. Nestručni ne bi smeli da odstranjuju strana tela iz rane, pomeraju povređeni ekstremitet, jer tim postupcima mogu da dovedu do dodatnog povređivanja pacijenata i širenja infekcije. Rane se ne smeju ostavljati otvorene i nezaštićene sterilnom gazom, jer u narednom periodu čak i prvobitno neinficirane rane mogu da se inficiraju i dovedu do septičnih komplikacija.
* Kako se ove rane tretiraju u zdravstvenoj ustanovi?
– U bolničkim uslovima se odstranjuju strana tela iz rane, otklanja izumrlo tkivo i trajno zaustavlja krvarenje, jer su ovakva mesta idealna za nastanak infekcije. Prljave rane se prvobitno ne zašivaju, već se svakodnevno previjaju u zdravstenoj ustanovi do saniranja infekcije i čišćenja same rane. Primarno zatvaranje ovakvih rana može da bude idealno mesto za bujanje infekcije, zbog toga se takve rane ostavljaju otvorene. Pored svakodnevnog previjanja, čišćenja rane, odstranjivanja izumrlog tkiva potrebno je da pacijent dobije antitetanusnu zaštitu i bude preventivno pokriven antibioticima.
Izvor: www.novosti.rs
Comments are closed.